VUČICA, NAUK / Tatjana Mijatović Simjanić

Jabuka, unuka jabuke sa Paljevina

Tatjana Mijatović Simanić : "Pozajmih da podelim. Lepa je... Čoveku starom 70 i kusur godina koji se celog života bavio stočarstvom, tačnije ovčarstvom, država odluči da pomogne u dodeli penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi. Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života. Starac započe priču: “Bilo mi je 20 i neka kad sam naišao na kuče u šumi uzeo ga sebi i prisvojio. Prolazili su meseci i komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam rešiti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, bila mi je privržena, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. I prošle su i godine… Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku, režanje i cviljenje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio je na licu mesta. Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo. Sklanjanjem ovaca, među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio šta sam uradio! Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled."

Последње пристигле вести

________________________ ШТА БИ РЕКАО ЧЕ

Роман у стиховима ШТА БИ РЕКАО ЧЕ аутора др Александра Милошевића биће представљен 4. Септембра 2012. године у 19,00 часова у Удружењу књижевника Србије, Француска бр. 7 , у организацији Издавачко друштво „Свет књиге“, Београд, СКУ  „илош Црњански“ из Шведске и УКС.

О књизи говоре Мр Милица Јефтимијевић- Лилић,

Стево Ћосовић, уредник,

Радомир Андрић.

Водитељ Миљурко Вукадиновић.

Стихове читају: Јелена Савић, Сека Недељковић

(Извор: Сека Недељковић, Заплањска 88, Београд)

_________________________________ШАНТИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ

30. август 2012. 14.38, Žana Gluhović <gluhovic.zana@gmail.com>

СПКД „Просвјета“ градски одбор Мостар

Конак 7, 88 000 Мостар

Тел: 00387 (0)36 554-121

Поштовани,

Прво, захваљујемо Вам се на учешћу у овогодишњим „Шантићевим вечерима поезије“ и позивамо Вас да својим доласком, уколико сте у могућности, увеличате наше и Ваше Шантићеве вечери поезије у организацији СПКД „Просвјета“ градски одбор Мостар и тиме допринесете  овој за Мостар и Херцеговину, као и за цијелу Регију, изузетно значајној културној манифестацији. У прилогу Вам достављамо летак са распоредом догађања, од отварања Вечери и наступа дувачког ансамбла „Невски“ 7-ог септембра,  до додјеле Шантићеве награде за поезију и затварања вечери, 15 септембра. Жао нам је што нисмо у могућности да свим учесницима конкурса сносимо трошкове пута и смјештаја у Мостару и молимо Вас за разумијевање по том питању.

Срдачно, 

Веселин Гатало

Потпредсједник СПКД „Просвјета“ градски одбор Мостар

   Додатак:  Програм Шантићевих вечери поезије 2012.

  

(Извор: Žana Gluhović )

ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ДРАГИШЕ ВИТОШЕВИЋА

(14. 6. 1935 - 4. 8. 1987)

 Књижевник ДРАГИША ВИТОШЕВИЋ, историчар и теоретичар

књижевности, књижевни критичар, есејиста, антологичар и приповедач,

рођен је 1935. године у Барама (гружанским). Завршио је Филолошки

факултет у Београду (Група за југословенску и светску књижевност, са

постдипломским студијама), где је и докторирао 1973. године. Од 1964. до

1967. године је на студијском боравку у Паризу, а у току 1977-78. у

Москви и Петрограду. Био је оснивач (са Добрицом Ерићем) и главни

уредник часописа Расковник (1968-1982, са прекидима). Радио је као

научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду. Умро је

1987. године у Сиску од последица саобраћајне несреће која се догодила

под још увек неразјашњеним околностима. Од тада његове рукописе

приређују Вјера Вукшић Витошевић и Невена Витошевић Ћеклић.

 ОБЈАВЉЕНЕ

КЊИГЕ: _Орфеј међу шљивама_ (антологија савремених српских песника са

села, са Добрицом Ерићем, Крагујевац 1963), _Озбиљне игре _(приповетке,

Нови Сад 1966), _Српско песништво_ 1901-1914 (у две књиге, Београд

1975), _Критика у Скерлићево доба_ (зборник студија, Београд - Нови Сад

1975), _Ја мислим друкчије_ (полемички текстови, Београд 1983),

_Дародавци из прикрајка_ (огледи о нашем самоуком стваралаштву, Београд

1984), _До Европе и натраг __I_ (огледи из домаће књижевности до XIX

века, Горњи Милановац 1987), _До Европе и натраг __II_ (огледи из домаће

књижевности XX века, Горњи Милановац 1989), _Српски књижвни гласник

1901-1914_ (монографија, Београд - Нови Сад 1990), _Смисао сличности у

књижевности_ (студија, Београд 1995), _Волови на плафону _(100 кратких

прича, Београд 1996); _Пастир тражи дно неба_ (антологија песника,

сликара и вајара наиваца Србије, Црне Горе и Републике Српске, са Вјером

и Невеном Витошевић и Милицом Маширевић, Београд 2001; издање на

енглеском 2004).

 КЊИГА У ШТАМПИ: _Непотписани Скерлић _(откривени

непознати текстови Јована Скерлића у _Српском књижевном гласнику_ и

обимна пратећа студија), приредила Невена Витошевић Ћеклић, Службени

гласник, Београд.

Име ДРАГИШЕ ВИТОШЕВИЋА носе: библиотеке у Миријеву

и Книћу, Дом инвалида на Бежанијској Коси, улице на Авали и у

Крагујевцу.

ПИСМО ИЗ КРУШЕВЦА

-------- Original Message --------

Subject:
Date:	Tue, 31 Jul 2012 14:36:01 +0200
From:	Zoran Djuric <djfamily91@hotmail.com>
To:	Удружење књижевника Србије <uksrbije@srpskacirilica.rs>

Поштовани пријатељи Речи, основана је Православна философско-књижевна школа у Крушевцу. Савет школе утврдио је тему за ову 2012. годину: Временско-просторна димензија Лазареве Србије у савременом контексту - онтологија сапостојања. Први предавач првог августа је Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид (Перовић). Очекујемо да се и Ви укључите у рад наше школе (предавања, трибине, округли столови). Пријаве за учешће, предлоге и сугестије шаљите на djfamily91@hotmail.com, а о свему више сазнајте на нашем сајту - www.kdcim.org.rs (Књижевно друштво Свети Ћирило и Методије). С поштовањем, Зоран Ђурић председник Књижевног друштва.

 _________________________________________________

Православна философско-књижевна школа у Крушевцу

Тема Школе за 2012. годину:

Временско-просторна димензија Србије светога Кнеза Лазара  у савременом контексту – онтологија сапостојања

          Свети Методије у Моравској преводи Библију на словенски језик – глагољицу, која ће одмах претрпети измене због прилагођавања језику домаћих, моравских Словена. Каснија језичка прилагођавања говору и језику племена која ће прихватити православље и језик одвешће стварању новог писма – ћирилици. Наоружани ћирилицом и књигама ученици Ћирила и Методија из Бугарске отићи ће у Русију да

Летњи Post scriptum / Бела Тукадруз

- Песник је умро млад, а нека баба у оближњим селима у брдима гура сто и осму годину! - рече један од

мојих пријатеља, док смо шетали кроз гробље и покушавали да пронађемо гроб песника Ф. - Зашто не пандркну она

баба, или зашто Бог не узе неког великог грешника, уместо песника Ф., уместо сваког песника којег прерано узе? Бог је често неправедан и дајем за право песнику који вели: Бити на овом свету и бити на оном свету, оба се тебе

дочепају / Чудно, без разлике. Зашто “чудно”? 

Зашто Бог све решава чудима, а нама оставља “разум”. Како да разумом разумно појмим све то? Не, разумом не можемо појмити ТО, него крајностима: тугом или радошћу. Песник такође вели: Радујте се када видите залазак сунца међу својим уснама. А ја кажем...

Растанак. Био је то растанак са старим пријатељима.

Ишли смо полако и причали о првој особини уметности, “свеобухватности”. Саветовали су ми

како да пишем, “једноставно, ко Шекспир. Прави белешке на цедуљама, о свему што си видео, о људима,

птицама, небу, о заласцима, коњима и животињама уопште...”

Враћао сам се последњим аутобусом из вароши у родно село око поноћи, и дуго нисам могао

да заспим. Спаковао сам ствари за Београд...

Био сам на плажи “Код Туљине баште”. Дечаци су се играли кулаша.Плочасте каменовесу ређали, правили кулу.

Одмицали су се десетак од куле и великим камењем с рамена циљали кулу. Тражећи плочасто камење за

кулу зашао сам у густу ракиту, ишао двадесетак корака, кад је наједанпут бануо испред мене бели спруд,

као неко неваспитано дете исплазивши свој дуги језик.

Тај спруд није био већи од једног сеоског дворишта. То пешчано двориште имало је живу ограду - густу

ракиту, налик на шикару, кроз коју је немогуће било пробијати се, тамо где се сливају слапови беле лозе.

Тиха, дивна и скровита авлија, алија. Како је не открих пре? Али оно што је било још необичније то су вране,

хиљаде врана лежало је на песку тог спруда, ко нека птичија војска; стражари су будно мотрили, док су се

неке вране тукле крилима и крештале... Начинио сам неопрезан корак; стражари ме опазише и гракнуше;

читава се војска узбуни тешко замахујући крилима црним; сударале су се вране, крештале; велико јато

кружило је у ниском кругу заклонивши небо и сунце. Неке од врана издвојише се и почеше да слећу на врх неке старе и разгранате високе тополе. Испред мене побеже лисица! На песку је лежао остатак нечега што је некада био срндаћ... Запахну ме одвратан воњ стрвине. Окренух се и пођох уназад... Дечаци су и даље играли своју игру.

Пошао сам према селу, јер се ближио тренутак кад ћу да отпутујем.

Мајка ме је чекала у кухињи. Припремала се да иде на наше имање на Пеку, да залива башту.

Опраштали смо се без речи. После је она отишла, а ја сам поново препаковао путну торбу, додао

још неке књиге (Бодлерове и Рилкеове). При том, стално ми је у сећању кружило онај скривени спруд са

јатом лешинара. Касно поподне кренуо сам на аутобуску станицу. Сунце је преплавило не само авлије

између којих сам ишао, већ и пут. Газио сам по светлости, ишао сам према будућности. Према новом

животу, непознатом, сатканом од пролазних варки, обмана и среће, али животу који је раскинуо са

пређашњим заблудама и бесмисленим заносима и пркосима...

        видети више: http://pomocdotwordpressdotcom.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BA/

ЗАУВЕК ЗНАМ / Благоје Свркота

Благоје Свркота

Нису престали живи снови. Који ли ће нови дан доћи

Пре свитања, иза поноћи кад почну прву своју песму

После раног спавања ти светли петли. А ми још у шетњи

Неуморни, скоро само зрели за осмех из нехата

Пре него што откуцају четири сата, стара градска звона.

            Све има почетак и крај

            И ноћ уздисаја.

Вертикала си мога дана и дрхтава мелодија

Док те чекам. Ноћ има ведрину откривеног заборава

И стрпљивог грцања у кошмару. Нежна жено,

Песмо моје тамнице и моје ватре и мојих облака

У вртоглавици безграничној и безвременој.

Све има почетак и крај.

И љубав која се сања.

Има ли краја, шта  ли је иза, куд путује угасли  брод.

Душа наставља живот ту око нас, негде и свугде.

Заборава нема, па нема ни шта да нестане, увек траје.

Човек застаје, све се претвара у прашину и прах

У један дах стопише се рођење, свадба и крах.

            Све има почетак и крај

            И можданог стабла тајна.

У зеници неба плава њедра. Када се Гагарин први винуо

Из космоса је видео плавозелену планету. Питам те љубави,

Честита душо, зар није сасвим у духу небеског шара,

Да је Исус имао плаве очи, поготово ако је отишао горе. Кад